Zakonom o nasleđivanju uređena su sva pitanja oko nasleđivanja zaostavštine. Nasleđuje se zaostavština. Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Međutim zakon određuje i određene uslove pod kojim dolazi do zastarelosti prava na zaostavštinu.
Pitanjem zastarelosti prava na zaostavštinu se bavio Vrhovni kasacioni sud u Beogradu – Rev 723/2019 od 21.10.2020. godina. U samoj presudi sud se poziva kako na važeći Zakon o nasleđivanju, tako i na raniji objavljen u „Sl. glasnik SRS“, br. 52/74 i 1/80. Pominjući oba zakona, sud naglašava ako je lice sanaslednik istog ostavioca, rokovi zastarelosti nasledničke tužbe prema držaocu zaostavštine ne primenjuju se na njegov zahtev prema drugom sanasledniku.
Naslednik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku i nije obuhvaćen pravnosnažnim ostavinskim rešenjem može svoje nasledno, odnosno svojinsko pravo ostvarivati direktno u parnici, a pravo na utvrđenje svojine ne zastareva. Sud objašnjava razliku između nasledničke tužbe i svojinske tužbe između sanaslednika.
U presudi Rev 723/2019 od 21.10.2020. godine upravo je to ključno i stari i važeći Zakon o nasleđivanju, jer je otac umro 1995. godine, pa je sud primenio stari zakon na osnovu prelazne odredbe novog zakona. Pok. VV je umro 1995. godine, dakle pre stupanja na snagu novog Zakona o nasleđivanju. Važeći Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 i 6/2015) u članu 237. stav 1. propisuje: „Nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviće se po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu.“ Zato je Vrhovni kasacioni sud u ovoj presudi primenio stari Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik SRS“, br. 52/74 i 1/80), iako je novi zakon u međuvremenu bio donet. Član 139. starog Zakona o nasleđivanju kaže.“
- prema savesnom držaocu, pravo zahtevati zaostavštinu zastarevalo je za 2 godine od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari;
- za zakonskog naslednika najkasnije 10 godina od smrti ostavioca;
- prema nesavesnom držaocu, pravo je zastarevalo za 20 godina. „
Dakle, u presudi se navodi „članom 139. ranijeg Zakona o nasleđivanju pravo je zastarevalo za 20 godina.
Za razliku od toga, važeći Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 i 6/2015) u članu 221. propisuje da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva. Ipak, ovom odredbom nisu isključena pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.
Ono što je važno napomenuti i istaći odnosno utvrditi da li se konkretni spor uopšte može podvesti pod nasledničku tužbu na koju se odnose pravila o zastarelosti prava zahtevati zaostavštinu. Vrhovni sud je zauzeo stav da se u pojedinim sporovima između sanaslednika mora razlikovati naslednopravni zahtev od zahteva kojim se utvrđuje pravo svojine. Sud je pošao od toga da se pravo svojine stiče: po samom zakonu, pravnim poslom, nasleđivanjem. I da se svojina na stvari nasleđivanjem stiče u trenutku otvaranja nasleđa. U predmetu je zato zaključeno da tužilja svoje pravo izvodi iz nasleđivanja, ali da se njen zahtev prema bratu pravno posmatra kao zahtev za utvrđenje prava svojine, a ne kao naslednička tužba prema trećem držaocu, što je sud i posebno naglasio: „…pravo na utvrđenje svojine ne zastareva.“
U navedenoj presudi, tužilja je bila ćerka ostavioca, a tuženi njegov sin. Oboje su bili sanaslednici istog ostavioca. Tužilja nije učestvovala u ostavinskom postupku u kojem je njen brat proglašen jedinim naslednikom. Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se rokovi iz člana 139. starog Zakona o nasleđivanju ne mogu primeniti na njen zahtev na način kako je to učinio prvostepeni sud. Njeno pravo prema bratu sud je posmatrao kroz prizmu prava svojine stečenog nasleđivanjem. Zbog toga je naslednica svoje pravo mogla da ostvaruje direktno u parničnom postupku, pri čemu je sud utvrdio da nije bila vezana pravnosnažnim ostavinskim rešenjem u kojem nije učestvovala.
Kod prava na zaostavštinu neophodno je razlikovati pravo zahtevati zaostavštinu od konkretnog potraživanja koje čini zaostavštinu, da li se spor vodi prema trećem licu, prema sanasledniku ili se traži utvrđenje prava svojine. Pravni režim zavisi i od toga da li je na konkretno nasleđe primenljiv stari ili važeći Zakon o nasleđivanju.
Advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinski postupak) je ključan u ovako kompleksnim situacijama, kada se primenjuju dva Zakona o nasleđivanju istovremeno i zahteva razlikovanje zaostavštine od prava svojine. Advokat za nasledno (advokat za ostavinski postupak) pravo prvo razmatra situaciju naslednika i odlučuje o strategiji odbrane. Sakupljanje dokaza je naredna faza. Potom, advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinski postupak) pokreće tužbu, zahteva prava svog klijenta i brani ga činjenicama bilo da se radi o starom Zakonu o nasleđivanju ili važećem, zavisno od stava suda. Advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinski postupak) takođe podnosi i sve žalbe ukoliko je to neophodno. U slučajevima kada se prava klijenata moraju ostvarivati direktno u parničnom postupku, advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinski postupak) pokreće parnični postupak u interesu svoje stranke.
