Životna sredina je prostor u kom živimo, koji obuhvata sve prirodne i stvorene uslove. Životna sredina je sve što nas okružuje i omogućava opstanak svih živih bića. Životna sredina ljudi je prostor u kom ljudi žive i deluju.
Životna sredina ljudi je oblast je prostorno lokalizovana tako da obuhvata prostor koji odgovara životu čoveka i njegove je visine, ali obuhvata i životne uslove na mestima gde čovek obavlja svoje delatnosti. Tokom svojih aktivnosti, koje mogu biti urbanizacija ili eksploatacija, čovek menja prirodno okruženje i to često tako što narušava prirodnu okolinu. Kao rezultat toga dolazi do promena ili narušavanja ekosistema i klimatskih promena na lokalnom i globalnom nivou. Iz tih razloga, a u cilju zaštite životne sredine doneti su brojni zakoni, ali je zaštita i pravo na zdravo životnu sredinu prvenstveno uređena Ustavom.
U Republici Srbiji pravo na zdravu životnu sredinu je podignuto na nivo najvišeg pravnog akta.
Ustav Republike Srbije u članu 74. propisuje:
“Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.
Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine.
Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.”
Nadalje, tu su: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o zaštiti prirode, kao zakoni proistekli iz osnovnog ljudskog prava – prava na zdravu životnu sredinu.
Zakon o zaštiti životne sredine definiše životnu sredinu kao skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život, a zagađivanje životne sredine jeste unošenje zagađujućih materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi. Pored domaćeg zakonodavstva, Srbija je ratifikovala brojne međunarodne konvencije i nalazi se u procesu usklađivanja sa strogim ekološkim standardima Evropske unije (Poglavlje 27).
Pravo na zdravu životnu sredinu je takvo pravo da nosi kolektivnu i generacijsku odgovornost. Svaki od aktera ima svoju ulogu i odgovornost:
- država – koja ima dvostruku ulogu, primarnu negativnu obavezu (da sama ne zagađuje i ne uništava resurse) i pozitivnu obavezu (da uspostavi zakonodavni i inspekcijski okvir koji sprečava treća lica, poput privatnih kompanija, da vrše zagađenje);
- pravna lica (privredni subjekti) – koja su zakonski dužna da posluju isključivo u skladu sa principima održivog razvoja, primenjuju ekološke standarde i sve neophodne mere, kao i da snose troškove sanacije štete po principu “zagađivač plaća”;
- fizička lica – stanovništvo ima pravo da uživa u zdravoj životnoj sredini, ali istovremeno i ustavnu dužnost da je ličnim postupcima ne ugrožavaju ni na koji način, kako za savremenike, tako i za buduće generacije (koncept održivog razvoja).
Implementacija svih definisanih stvari Ustavom i zakonima u pogledu životne sredine i zaštite životne sredine nije kao što je zakonima uređeno, što stvara i lokalni, ali i globalni problem. Problemi, koji su u praksi prisutni obuhvataju:
- konflikt interes – često prisutan, jer postoji direktan sukob između ekonomskog razvoja (industrija, rudarstvo, infrastruktura) i zaštite prirode.
- problem dokazivanja kauzalnosti – u sudskim postupcima je neophodno veštačenje od strane veštaka odgovarajuće struke da bi se dokazala kauzalnost između uzroka i nastanka štete, bilo da je tema suđenja parnica za naknadu štete, prekršajni ili krivični postupci za ekološke delikte;
- ekološki sporovi pred sudom – sve je više strateškog parničenja, koje podrazumeva udruživanje velikog broja građana i ekoloških organizacija koji pokreću upravne i sudske postupke radi zaštite javnog interesa (borbe protiv mini-hidroelektrana, nelegalnih seča šuma ili zagađenja vazduha, zemlje).
U parničnim postupcima vezanim za životnu sredinu se može tražiti nadoknada materijalne i nematerijalne štete. Materijalna šteta nastaje umenjem nečije imovine ili sprečavanjem redovnog uvećanja iste (šteta na usevima, objektima i slično), a naknada nematerijalne štete podrazumeva umanjenje opšte životne aktivnost prouzrokovane bolešću, kao i drugim vidovima nematerijalne štete na osnovu Zakona o obligacionim odnosima.
