Testament se, shodno zakonu, definiše kao jednostrani pravni posao, kojim zaveštalac (ostavilac) uređuje pravnu sudbinu svoje imovine za slučaj smrti.
Jedno od najvažnijih obeležja testamenta, kao pravnog posla
je mortis causa.
Obeležje testamenta mortis causa znači da on proizvodi pravno dejstvo tek u momentu smrti ostavioca, dok je do tog trenutka bez pravnog dejstva za eventualne naslednike i legatare ili bilo koga drugog. Lice, koje je imenovano za naslednika po testamentu, a u skladu sa obeležjem mortis causa, stiče samo naslednu nadu, odnosno očekivanje da će u momentu smrti ostavioca steći određena prava. Nasledna nada ne uživa nikakvu pravnu zaštitu i po osnovu nje se ne može raspolagati.
Bitne testamentarne odredbe, koje određuju prava i koristi za lica imenovana u testamentu, a koja proističu nakon smrti ostavioca, su:
1. imenovanje naslednika i
2. ostavljanje legata.
Testamentarna odredba, kojom zaveštalac imenuje naslednika, određuje da će neko lice naslediti celokupnu zaostavštinu ili alikvotni deo zaostavštine ostavioca. Lice koje je u testamentu imenovano za naslednika pravo nasleđivanja, kako je navedeno u testamentu, stiče tek u trenutku ostaviočeve smrti. Zakonom o nasleđivanju se određuje pojam zaostavštine kao skupa nasleđivanju podobnih prava i obaveza, koje je ostavilac posedovao u trenutku smrti.
Bitno je naglasiti da naslednik ne nasleđuje imovinu koju zaveštalac poseduje u momentu sačinjavanja testamenta, već imovinu koju će zaveštalac posedovati u momentu smrti.
Iz tog proizilazi da za punovažnost testamenta, kao jednostranog pravnog posla, nije neophodno da zaveštalac navodi u testamentu šta čini njegovu imovinu, a u slučaju da zaveštalac u testamentu nabraja stvari i prava koja poseduje, to nabrajanje nema nikakvog pravnog značaja, te je bespredmetno zahtevati od njega da dokaže da je imalac tih prava.
Potencijalni naslednik, u pogledu tih prava, ne stiče nikakvo subjektivno pravo. Zaveštalac (ostavilac) sve do svoje smrti, može ta prava da otuđi, a nasledniku će pripasti samo ono što se zatekne u ostaviočevoj imovini u momentu njegove smrti.
Legat je testamentarna odredba kojom zaveštalac (ostavilac) nekom licu, legataru, ostavlja određene koristi, pri čemu ga ne postavlja za naslednika. Predmet legata ne mora da postoji u ostaviočevoj imovini ni u vreme sačinjavanja testamenta, niti u vreme ostaviočeve smrti. Prema Zakonu o nasleđivanju se određuje, da kada su predmet isporuke stvari određene po rodu, a nema ih u zaostavštini, dužnik isporuke je obavezan da ih pribavi i preda isporukoprimcu. Za legat, kao testamentarnu odredbu, vezuje se i postojanje ustanove – legat nabavke. Predmet legata nabavke je individualno određena stvar, koja se ne nalazi u zaveštaočevoj imovini, a koju dužnik isporuke treba nakon smrti ostavioca da pribavi i da preda legataru, određenom po testamentu. Kako za zakonsku punovažnost testamenta nije važno da li zaveštalac u momentu sačinjavanja testamenta poseduje određena dobra, javni beležnik time nije ni ovlašćen da od zaveštaoca zahteva da dostavi dokaze o tome da je imalac prava kojima raspolaže u testamentu.
Kada zaveštalac (ostavilac) umre, naslednik ili legatar stiču pravo da se izjasne da li prihvataju nasleđa ili ne, bez obzira da li su za postojanje testamenta znali i bez obzira na to da li su za života ostavioca izjavili da se odriču nasleđa.
