Postojanje ugovora, kao načina da se regulišu odnosi između fizičkih i/ili pravnih lica, je karakteristično i prisutno u gotovo svim pravnim oblastima. Ugovori su najzastupljeniji u oblasti građanskog prava, koje obuhvata stvarno pravo, obligaciono pravo, nasledno pravo, porodično pravo, radno pravo, korporativno pravo, medijsko pravo, kao i pravo intelektualne svojine.
Ugovori mogu da sadrže posebne odredbe u formi klauzula.
Klauzule u ugovorima su odredbe ugovora koje definišu specifična prava, obaveze i odgovornosti ugovornih strana.
Ugovorne klauzule omogućavaju jasno razumevanje ugovorenih uslova i pokrivaju različite aspekte pravnog odnosa ugovarača, zavisno od njihovog interesa i rizika poslovnog odnosa povodom kojeg se ugovor sklapa. Svrha ugovornih klauzula je da unapred regulišu potencijalne rizike, sporne situacije i posebne uslove poslovne saradnje. Zahvaljujući klauzulama, ugovor postaje jasniji, potpuniji i prilagođen konkretnim interesima ugovarača, čime se značajno smanjuje mogućnost nesporazuma i sudskih sporova.
U praksi su naročito zahtevne klauzule o:
- odgovornosti (jedna od najosetljivijih klauzula jer određuje ko odgovara za štetu, u kom obimu i pod kojim uslovima, mora jasno odrediti kada jedna ugovorna strana odgovara za štetu koju je prouzrokovala drugoj strani, dok nejasno određivanje obima odgovornosti može dovesti do različitog tumačenja ugovora i spora o postojanju i visini odgovornosti),
- ugovornoj kazni (treba da bude pažljivo formulisana kako bi se jasno odredilo za koje ponašanje se kazna plaća i u kom iznosu ili na koji način se obračunava, stoga zahteva precizno određivanje obaveze čije neispunjenje ili neuredno ispunjenje aktivira ugovornu kaznu, a potrebno je neophodno jasno utvrditi i način njenog obračuna, kako bi se izbegle nedoumice prilikom primene ugovora),
- raskidu (uređuje kada i pod kojim uslovima jedna ili obe strane mogu raskinuti ugovor, kao i posledice raskida, ona je posebno je značajna jer određuje pod kojim uslovima ugovorni odnos može prestati pre isteka predviđenog roka ili pre potpunog izvršenja obaveza i ukoliko su nejasno definisani razlozi i način raskida mogu biti izvor ozbiljnog spora),
- višoj sili (zahteva precizno određivanje događaja koji se smatraju višom silom i njihovog uticaja na izvršenje ugovornih obaveza tj, pažljivo definisanje okolnosti koje mogu uticati na mogućnost izvršenja ugovornih obaveza, pri čemu je neophodno razlikovati stvarne vanredne okolnosti od poslovnih rizika koje je ugovorna strana mogla da predvidi ili spreči),
- rešavanju sporova, (jer loše formulisana odredba može dovesti do različitog tumačenja ugovora i ozbiljnih posledica za ugovorne strane, ova klauzula određuje način rešavanja eventualnog spora: sud, arbitražu, medijaciju , kao i nadležnost ako do spora dođe, ovom klauzulom se mogu urediti pitanja nadležnosti suda, arbitraže ili drugih načina mirnog rešavanja sporova).
Posebna pravna težina pomenutih ugovornih klauzula proizlazi iz činjenice da uređuju upravo one situacije u kojima može doći do povrede ugovornih obaveza i nastanka spora između ugovornih strana. Za sve im je zajedničko to što njihove posledice dolaze posebno do izražaja kada jedna od ugovornih strana ne ispuni svoju obavezu. Njihovo sastavljanje zahteva veću preciznost nego kod odredbi koje uređuju redovno izvršenje ugovora. Dobro sastavljena klauzula treba da predvidi moguće sporne situacije i jasno odredi prava, obaveze i posledice za svaku ugovornu stranu.
U slučajevima postojanja specifičnih i problematičnih klauzula u ugovorima neophodno je angažovati stručno lice za ugovorno pravo – advokat za ugovore. Advokat za ugovore nema ulogu samo u sastavljanju ugovora, već i u prepoznavanju potencijalnih rizika i njihovom pravnom uređivanju pre nego što do spora dođe. Advokat za ugovore piše klauzulu, ali ima i veoma ozbiljnu obavezu već da predvidi moguće situacije u kojima bi ona mogla biti sporna i da ugovorom što preciznije zaštiti interese svog klijenta.
