Ugovorno pravo i naknada štete

Šteta je umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja, kao i nanošenje fizičkog ili psihičkog bola ili straha drugom licu. Štetnik (dužnik naknade štete) je lice koje je prouzrokovalo štetu, a oštećeni ili žrtva (poverilac naknade) je lice kome je prouzrokovana šteta.

Iz same definicije štete, proizilazi i njena podela na:

1. materijalna šteta (imovinska),
2. nematerijalna šteta (neimovinska).

Materijalna ili imovinska šteta je ona koja nastaje prilikom uništenja neke stvari ili u manjoj ili većoj povredi, onemogućavanju ili otežanju upotrebe stvari ili u nekoj smetnji zbog čijeg uklanjanja je potrebno napraviti troškove koji inače ne bi bili napravljeni. U pitanju je povreda nekog imovinskog interesa. Štetnik je dužan da oštećenom naknadi onaj interes koji bi ovaj imao da se nije desio štetni događaj. Materijalna šteta može nastati i u slučaju povrede tuđe fizičke ličnosti, ako je ta povreda povukla nesposobnost za rad ili troškove lečenja. Slučajevi materijalne štete kod telesne povrede ili oštećenja zdravlja su: troškovi lečenja, izmakla zarada i troškovi povećane potrebe usled povrede. Razlikuju se dva vida materijalne štete:

• stvarna (prosta, obična) šteta je neko umanjenje imovine (gubitak kod smanjenja aktive, ograničavanje ili smanjenje nekog prava, povećanje iznosa dugovanja),
• izgubljena ili izmakla dobit nije svaka dobit kojoj se neko nada, već samo ona koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a koje je sprečeno štetnikovom radnjom, te se razlikuju tri oblika izmakle dobiti: izmakli prirodni plodovi, izmakli civilni plodovi i izgubljena zarada.

Nematerijalna ili neimovinska šteta se razlikuje od materijalne štete jer ne predstavlja imovinski gubitak. Nematerijalna šteta nastaje na neimovinskim dobrima (život, zdravlje, fizički i psihički integritet, čast, sloboda, ugled itd.) tj. nastaje usled pretrpljenih duševnih i fizičkih bolova i straha. Za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog povrede zakonom zaštićenih ličnih prava, sud može dosuditi naknadu nematerijalne štete, kada to opravdavaju intenzitet i dužina trajanja bolova i straha, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada. Za pretrpljene duševne bolove sud može dosuditi naknadu neimovinske štete samo u zakonom određenim slučajevima, kao što su:

• pretrpljeni i budući fizički bolovi,
• pretrpljeni i budući strah,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog umanjenja životnih aktivnost,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog naruženosti,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog povrede ugleda i časti,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog povrede slobode,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog povrede prava ličnosti,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog smrti bliskog lica,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica,
• pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog izvršenog krivičnog dela protiv polnog integriteta.

Ugovorno pravo je deo obligacionog prava, koji uređuje pravila o nastanku, važenju, izvršenju i prestanku ugovora između fizičkih i pravnih lica. Ugovorno pravo počiva na ugovoru, kao pravnom odnosu koji nastaje putem razmene saglasnih izjava volja lica kojih se tiče.

Osnovna svrha ugovornog prava je da obezbedi sigurnost u pravnom prometu – da strane znaju koja su njihova prava i obaveze kada sklope neki ugovor.

Osnovne karakteristike ugovornog prava:

• sloboda ugovaranja,
• ravnopravnost ugovornih strana,
• obaveznost ugovora,
• autonomija volje.

Da bi ugovor bio moguć neophodno je da se ispune opšti uslovi, koji se odnose na: poslovnu sposobnost ugovornika, saglasnost volja, predmet ugovora, osnova ugovora i forme ugovora.

Ugovorno pravo obuhvata:

• opšta pravila (pitanja vezana za to kako nastaje ugovor, šta se dešava ako je nevažeći, posledice neispunjenja),
• posebne ugovore (kupoprodaja, zakup, ugovor o delu, ugovor o osiguranju, zajam, ugovor o prevozu i svi ostali ugovori iz raznih pravnih oblasti),
• postojanje ugovora, kao načina da se regulišu odnosi između fizičkih i/ili pravnih lica, je karakteristično i prisutno u gotovo svim pravnim oblastima, te su iz tog razloga brojni zakoni kojima se ugovori uređuju.

Ugovori su najprisutniji u:

• privrednom pravu,
• poslovima prometa nekretnina (ugovor o kupoprodaji, ugovor o poklonu, ugovor o deobi, ugovor o razmeni nepokretnosti),
• porodičnom pravu (bračni ugovor, ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom),
• ugovori iz oblasti naslednog prava (ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o doživotnom izdržavanju u korist trećeg lica i ugovor o raspodeli imovine za života).

U domaćem zakonodavstvu su zabranjeni odnosno ništavni ugovor o nasleđivanju i ugovor o budućem nasledstvu ili isporuci.