Nasledno pravo je deo građanskog prava koje reguliše pitanje raspodele imovine nakon smrti. Normama naslednog prava uređene su oblasti raspravljanja zaostavštine tj. ostavinski postupak, sačinjavanja testamenta, zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključivanje ugovora o raspodeli imovine za života, kao najvažnijim delovima naslednog prava.
Nasledno pravo je grana imovinskog prava
koja se bavi imovinskopravnim posledicama smrti.
Kao takvo, nasledno pravo proučava sledeća pitanja:
• zaostavština,
• subjekti naslednog prava (aktivni i pasivni),
• vrste sukcesija.
Nasledno pravo, posmatrano iz ugla savremenog prava nasleđivanja, najčešće se označava kao prelazak imovine umrlog lica na neka druga lica (najčešće srodnike, supružnike). Lice koje je umrlo odnosno lice čija imovina prelazi na druga lica je ostavilac, a lica na koja prelazi ostaviočeva imovina u trenutku njegove smrti se nazivaju naslednici. Zakonski naslednici raspoređeni su u nasledne redove po pravilima parentelarnog sistema. Nasleđuje se po naslednim redovima i to tako da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Imovina koja prelazi sa ostavioca (umrlog lica) na njegove naslednike se naziva zaostavština.
Nasledno pravo naslednik može ostvariti na dva načina: po osnovu zakona ili testamenta. Nasledno pravo ostvareno po osnovu zakona vrši se po naslednim redovima, a kao naslednici se mogu pojaviti isključivo krvni srodnici i bračni supružnik. Drugi oblik naslednog prava je testament. Testament mora biti sačinjen u strogim zakonom predviđenim formama kako bi proizvodio pravno dejstvo.
Nasledno pravo podrazumeva, a takođe i pravo nasleđivanja (bilo po osnovu testamenta ili zakona), podrazumevaju da nasledilac mora ispuniti određene pretpostavke: da je sposoban za nasleđivanje i nije nedostojan nasleđivanja.
Po Zakonu o nasleđivanju, kojim je regulisano nasledno pravo, da bi došlo do nasleđivanja, potrebno je da se ostvare sledeće četiri bitne pretpostavke:
1) smrt ostavioca,
2) postojanje zaostavštine,
3) postojanje naslednika,
4) postojanje osnova pozivanja na nasleđe.
Nasledno pravo poštuje dva osnovna nasledna pravila:
– pravo predstavljanja (ius representationis) koje omogućava potomcima ostaviočevog srodnika, a koji je u konkretnom slučaju neće (dao je negativnu nasledničku izjavu) ili ne može da bude naslednik (ne doživi trenutak delacije, nedostojan je, nesposoban, isključen ili lišen prava na nužni deo), da stupe na njegovo mesto dobijajući onaj deo koji bi dobio njihov predak da je postao naslednik,
– pravo priraštaja (ius accrescendi) kao nasledno pravilo koje se primenjuje kada u konkretnom slučaju iz nekog razloga nije moguća primena prava predstavljanja, te nasledni deo jednog srodnika postaje “slobodan” i prirasta naslednom delu naslednika istog naslednog reda.
Nasledno pravo, kao grana imovinskog i građanskog prava, podrazumeva i određene obligacione odnose tj. ugovore koje iz njega proističu. Ugovori naslednog prava su:
– ugovor o nasleđivanju i ugovor o budućem nasledstvu ili isporuci,
– ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života,
– ugovor o doživotnom izdržavanju.
Pravna pitanja i pravne radnje, koje se odnose na nasledno pravo rešava advokat za nasledno pravo. Advokat za nasledno pravo zastupa, ugovara i pribavlja dokumentaciju vezano za: ostavinsku raspravu, sve postupke povodom naslednopravnih odnosa, namirenje potraživanja u ostavinskom postupku i obezbeđenje zaostavštine, sastavljanje naslednopravnih ugovora, testament (sastavljanje, izvršenje i poništaj), postupak proglašenja testamenta, proglašenje nestalog lica za umrlo, dokazivanje smrti.
